Америчко друштво за инфективне болести тренутно препоручује амоксицилин и ампицилин, аминопеницилинске (АП) антибиотике, као лекове избора за лечењеентерококаУТИ.2 Преваленција ентерокока резистентног на ампицилин је у порасту.

Посебно, инциденца резистентних на ванкомицинентерококи(ВРЕ) се скоро удвостручио последњих година, при чему је 30% клиничких ентерококних изолата пријављено као отпорно на ванкомицин.3 На основу тренутног стандарда Института за клиничке и лабораторијске стандарде,Ентероцоццусврсте са минималном инхибиторном концентрацијом (МИЦ) ≥ 16 μг/мЛ сматрају се резистентним на ампицилин.

Микробиолошке лабораторије користе исту тачку прекида без обзира на место инфекције. Подаци фармакокинетике, фармакодинамике и клиничких испитивања подржавају употребу аминопеницилинских антибиотика у лечењу ентерококних УТИ, чак и када изолати имају МИЦ који премашује граничну тачку осетљивости.4,5

Пошто се АП антибиотици уклањају преко бубрега, можемо постићи много веће концентрације у урину него у крвотоку. Једна студија је успела да покаже просечну концентрацију у урину од 1100 μг/мЛ прикупљену током 6 сати након само једне дозе оралног амоксицилина од 500 мг.

Друга студија је анализирала отпорност на ампицилинентероцоццус фаециум(Е. Фаециум) изолати урина са пријављеним МИЦ од 128 μг/мЛ (30%), 256 μг/мЛ (60%) и 512 μг/мЛ (10%).4 Користећи податке из ових испитивања, разумно је рећи да су концентрације АП достижу довољне концентрације у уринарном тракту за лечење многих пријављених резистентних инфекција.

У другој студији је откривено да је отпоран на ампицилинЕ. фаециумИзолати урина су имали различите МИЦ, са средњим МИЦ од 256 μг/мЛ5. Само 5 изолата имало је МИЦ вредност >1000 μг/мЛ, али је сваки од ових изолата био унутар 1 разблажења од 512 μг/мЛ.

Антибиотици пеницилина показују временско убијање и оптималан одговор ће се јавити све док је концентрација у урину изнад МИЦ за најмање 50% интервала дозирања.5 Стога, можемо разумно закључити да терапеутске дозе АП антибиотика неће само ефикасно третиратиЕнтероцоццусврсте, али и отпорне на ампицилинентерококаизоловани код нижих УТИ, све док се узимају разумне дозе.

Едукација лекара је један од начина на који можемо смањити количину антибиотика широког спектра који се користе за лечење ових инфекција, као што су линезолид и даптомицин. Други начин је да се развију протоколи у појединачним институцијама који ће помоћи да се прописивачи усмере ка прописивању према смерницама.

Један од најбољих начина за борбу против овог проблема почиње у микробиолошкој лабораторији. Преломне тачке специфичне за урин би нам дале поузданије податке о осетљивости; међутим, ово тренутно није широко доступно.

Многе болнице су прекинуле своје рутинско тестирање осетљивости наентерококауринарне изолате и наводе да су сви рутински осетљиви на аминопеницилине.6 Једна студија је проценила исходе лечења између пацијената лечених од ВРЕ УТИ са АП антибиотиком у поређењу са онима који су лечени не-бета-лактамским антибиотиком.

У овој студији, АП терапија се сматрала активном у свим случајевима, без обзира на осетљивост на ампицилин. Унутар АП групе, најчешћи агенс одабран за дефинитивну терапију био је амоксицилин, а затим интравенски ампицилин, ампицилин-сулбактам и амоксицилин-клавуланат.

У групи која није примала бета-лактам, најчешћи агенс одабран за дефинитивну терапију био је линезолид, а затим даптомицин и фосфомицин. Стопа клиничког излечења била је 83,9% пацијената у АП групи и 73,3% у групи која није узимала бета-лактам.

Клинички излечење са АП терапијом примећено је у 84% свих случајева и код 86% пацијената са изолатима отпорним на ампицилин, без статистичке разлике између резултата за оне који су лечени не-β-лактамима.